Sanja Malagurski: Naježim se kad se setim himne! Nadam se da ćemo je pevati uglas na kraju EP

Deset godina je prošlo, ali čuveni preokret se ne zaboravlja. Finale Evropskog prvenstva, dvorana „Pionir“ ispunjena do poslednjeg mesta, vrela atmosfera, veoma motivisane i kvalitetne Nemice sa druge strane mreže. Naša reprezentacija je bila na ivici provalije, ali je na krlima publike uspela da režira neverovatan preokret i uzme prvu evro-titulu. Iks-faktor na tom meču bila je igračica na poziciji korektora Sanja Malagurski.

Tada je jedva čekala da uskoči u teren umesto Jovane Brakočević, a sada sa tribina „Štark arene“ nagrađuje svaki potez naslednica u plavim dresovima i priželjkuje reprizu.

„Zna se da je Maja Ognjenović glavni motor i pokretač ekipe, a da je posao Tijane Bošković da najviše lopti spusti na protivnički deo terena. To je jasno, ali vidi se da sve devojke igraju jedna za drugu. Iz mog ugla su potpuno disciplinovane, motivisane, ali i umorne“, prokomentarisala je Sanja Malagurski u razgovoru za Mozzart Sport.

Pratila je sve utakmice u grupi, većinu sa tribina naše najveće dvorane. Srećna je što je naša selekcija kao neporažena završila grupnu fazu takmičenja i što u osminu finala odlazi sa vodeće pozicije.

„Videlo se koliko je Belgija neugodna, a i da Rusija očigledno može da se nosi sa favoritima. Mnogo ekipa je u izmenjenom sastavu, a to može da bude mač sa dve oštrice, jer se očekuje da su slabije, a ne mora da znači. Nisam mnogo gledala ostale grupe, ali zna se da su Italija i Turska ekipe koje bi možda nama mogle da priprete. Rusija je pokazala da ima sjajne nove, mlade igračice... Verujem da će srpske odbojkašice biti sve bolje kako takmičenje bude odmicalo i da su na dobrom putu da još jednom naprave nešto baš lepo“.

Jelena Nikolić vrti film na prvu evro-titulu: Baka na tribinama, prženice za doručak, pehar u rukama

Malagurski sada ima priliku u Beogradu da vidi kako je to kada se utakmice posmatraju iz navijačkog ugla.

„Potpuno sam drugačija u odnosu na ono što sam bila na terenu. Mirnije sve posmatram i bez ikakvih izliva emocija. Više u sebi analiziram i predviđam neke poteze. Teže je posmatrati nego igrati, jer ovako vidiš neke stvari koje one ne vide. Pa misliš da bi mogla nekim savetima da pomogneš...“.

Pre deset godina je reprezentacija prvi put postala evropski šampion, a sada devojke jure četvrtu titulu, treću uzastopnu.

„Zaista deluje daleko ta 2011. godina. Kad pomislim da je Srbija i deceniju kasnije na vrhu, mnogo mi bude drago zbog toga. Bilo bi lepo da se sada proslavi desetogodišnjica od tog trofeja, i da se simbolično sve ponovi. Dobro se sećam tog EP, velike sreće koje su osećala, izliva emocija, trenutka kada je pala poslednja lopta. Posebno je bilo kada je ceo „Pionir“ pevao himnu uglas. Evo sad se naježim kad pomislim na to. Nadam se da ću sada stajati u publici i ponovo pevati posle finalnog meča u 'Areni'. Baš bih volela da se to ponovi“.

Milena Rašić i Sanja Malagurski (MN Press)

Najveća razlika je to što se utakmice sada igraju u većoj dvorani.

„Tada je domaćin bio 'Pionir', koji je dugo poznat kao dom košarkaša. Ali mnogo mi je tada bilo drago što smo bar nekoliko dana mogli da kažemo da je odbojkaški hram. To niko ne može da nam oduzme“.

Iako igračice njenih godina i dalje grade karijeru na terenu, Sanja je odlučila sa 28 da stavi tačku. Tri godina kasnije može da potvrdi da je napravila pravu odluku.

„Trebalo mi je vremena da se priviknem na, što kažu, normalan život. Najteže mi je na početku bilo da se izustim ono bivša odbojkašica ili bivša reprezentativka Srbije... Sada već mogu da kažem da uživam. Dugo sam se preispitivala jer su sa raznih strana dolazila pitanja zašto sam rano prestala. U početku sam se baš nervirala, iako su ljudi to radili iz najbolje namere. Sada me najviše raduje što me takva pitanja više ne pogađaju. Shvatila sam da je odluka doneta iz objektivnih razloga, ne iz nekog hira. Da sam mogla i htela, ja bih nastavila“.

Poslednju sezonu 2017-2018 odigrala je u italijanskom Bergamu. Naredne takmičarske godine je objavljeno da je pojačala Crvenu zvezdu, ali ipak nije zaigrala ponovo za crveno-bele. Mnogo toga joj se skupilo, tokom poslednje sezone je imala zdrastvenih problema, osećala se loše, gubila na kilaži... Veliki uticaj na nju su imali i zdrastveni problemi njene rođene sestre. I glavom i telom više nije bila ona stara.

„Znala sam da moram da stanem, da se odmorim, regenerišem. Nisam znala šta ću kad završim, naravno da se pojavila kriza identiteta, kao i kod mnogih sportista. Drago mi je što sam ostala u sportu, ne bih volela da izađem iz odbojkaškog sveta. Sada sam tim menadžer u ženskoj odbojkaškoj ekipi Crvene zvezde, a uz to imam brend garderobe 'Personalbysm', koji predstavlja baš ljubav. Volela bih za nekoliko meseci da kažem da uspešno vodim dva posla“.

Nađa Ninković, Bojana Drča i Sanja Malagurski (MN Press)

Kao igrač nije uspela da se vrati u crveno-beli tabor, ali jeste u drugoj ulozi.

„Došla je nova energija u klub, nova Uprava, Nikola Rosić koji je bio reprezentativac je postao direktor... Mislim da će sve to da se super uklopi. Mnogo se radujem, stigle su iskusnije devojke Ana Živojinović i Bojana Drča. Verujem da će mnogo na terenu doprineti, a ja sam pored terena tu za sve što bude potrebno svim devojkama“.

Za Crvenu zvezdu je igrala od 2009. do 2011. godine.

„Kad sam tek došla, na startu prve sezone sam se povredila na prvoj utakmici na 'Šakotinom turniru'. Celu tu takmičarsku godinu sam propustila, ali mi je mnogo drago što sam ostala i naredne sezone. Bile su tu naše najbolje igračice koje su istih godina kao ja, najbolji kondicioni trener koji je sada u reprezentaciji Vladimir Banković... Bila je to prelepa sezona koja je napravila uvod za sjajno leto sa reprezentacijom 2011. godine. Simbolično je da sam se i u Crvenu zvezdu vratila deset godina kasnije“.

Lakši deo posla odrađen: Sve je lepo, dok Tijana ne stane

Kad sve sumira što je uradila u igračkoj karijeri, može da zaključi da za nju kraj možda i nije došao prerano.

„Odbojci sam posvetila 20 godina, sa 16 sam otišla u inostranstvo. Roditelji su me tada podržali, rekli su mi da uradim šta god mislim da treba. Znala sam da je bolje da odem pa da se u nekom slučaju kajem što sam uradila, a ne zbog nečega što nisam. Kad pogledam kad je sve to krenulo, dugo sam trajala. Nije to malo... Mogu da budem zadovoljna sa klupskom karijerom, a i sa iskustvom iz reprezentacije.

I usponi i padovi su pomogli da danas bude osoba kakva jeste.

"Sve lepo i ružno što sam doživela me oblikovalo kao ličnost. Kad sam prvi put povredila prednje ukrštene ligamente, shvatila sam da sportista može teško da se povredi, iako mi do tada to nije dolazilo do misli. Mnogo više su mi u sećanju ostale lepe stvari, ali tu je bilo i teških trenutaka, valjda da bi se održao balans. A kod mene se vala baš balansiralo. Pamtiću karijeru po lepim stvarima, medaljama, suzama radosnicama. Odličja su mi u Subotici, kod roditelja. Tata je napravio jedan ceo red sa mojim peharima, uspomenama, trofejima... Tu kad dođem podsetim se na najlepši period mog života“, podvukla je za kraj Sanja Malagurski.